Brže, jače, bolje!

Aleksandar Vučić (Beograd, 5. mart 1970) je srpski političar i predsednik Republike Srbije od 2017. godine. Nakon napuštanja Srpske radikalne stranke (SRS) 2008, postao je jedan od osnivača populističke konzervativne Srpske napredne stranke (SNS), čiji je predsednik od 2012. godine.

Pre mandata predsednika, Vučić je bio predsednik Vlade Srbije u dva mandata (2014—2016. i 2016—2017) i potpredsednik Vlade (2012—2014). Pored toga, Vučić je bio poslanik u Narodnoj skupštini Srbije, ministar za informisanje (1998—2000), a kasnije i ministar odbrane (2012—2013). U aprilu 2017, izabran je za predsednika Srbije, osvojivši preko 55% glasova u prvom krugu, čime je izbegao drugi krug. Zvanično je preuzeo dužnost 31. maja 2017, nasledivši Tomislava Nikolića. Svečana ceremonija održana je 23. juna 2017. godine.

Kao ministar za informisanje, uveo je visoke novčane kazne za novinare čije se pisanje kosilo sa politikom režima Slobodana Miloševića, pogotovo tokom rata na Kosovu i Metohiji.[2][3] Vučić je u periodu nakon svrgavanja Slobodana Miloševića bio jedna od najistaknutijih ličnosti opozicije. Od osnivanja nove stranke 2008, pomaknuo se sa prvobitne krajnje desnice i čvrstog evroskepticizma prema proevropskim, konzervativnim i populističkim političkim ideologijama. Koalicija predvođena SNS-om pobedila je na izborima 2012. i Srpska napredna stranka prvi put je postala deo vlade, što je dovelo do uspostavljanja sistema dominantne stranke.[4][5][6]

Nakon što je Vučić 2014. postao predsednik Vlade, obećao je da će nastaviti da sledi proces pridruživanja Evropskoj uniji (EU) privatizacijom neefikasnih državnih preduzeća i liberalizacijom ekonomije.[7] U decembru 2015, sa srpskom delegacijom koju je predvodio Vučić, EU je otvorila prva poglavlja za vreme pristupne konferencije. Vučić je jedna od ključnih ličnosti u saradnji i dijalogu između Kosovske vlade i Srbije zalažući se za sprovođenje Briselskog sporazuma o normalizaciji odnosa. Posmatrači su Vučićevu vladavinu opisali autoritarizmom, autokratijom ili iliberalnom demokratijom navodeći ograničenu slobodu štampe.[8]